19.6.2009

Danas je naš d-day… Čekam i čekam i čekam. Ništa…Ma, kad će više, dosta mi je već tog ogromnog trbuha i svega što dolazi sa zadnjim mjesecem trudnoće.. Ja želim roditi.. Odmah… Ali šta je tu je, beba bebač neće van!  Još…

Navečer sam pozvana na ženski rodjendanski party, naravno da idem.. I možda nakon toga sve krene svojim putem. Da, možda. Krenulo je i to nekim čudnim putem.

20.6.

S rodjendana sam došla kasno, oko 2 ujutro. Ok, moram na spavanje da budem odmorna u slučaju da idem. Svi znate kamo – u Rim he,he. Ali…

U 8 me probudi Liza, mora na wc. Nekako se vratim u krevet i uspijevam zaspati do 9 kada me ulovi proljev i trk na wc. Sjedim tamo, razmišljam, i tako odjednom počinje lagano boluckanje kao kod menstrualnih bolova. Uh, možda je to napokon to, pomislih. A možda i nije. Tko bi znao. Vraćam se u krevet, ja bih još malo odspavala. Ali ne, idem opet  na wc. Valjda je to to, ja sva sretna. Konačno. Probudim muža – možda krenulo, neka se polako digne. Moja mama je preuzela starije klince, koji su me sada već užasno živcirali (ma, svi su me živcirali i mm, i mama i klinci..pa šta me stalno nešto pitate, ja ću roditi i sve me boli). U medjuvremenu sam uz predisavanje trudova još morala provjeriti kako je Lizina mala maca i kako je  15  komada Arsenovih traktora. A mene boli sve više i više i sada znam da moram krenuti što prije ali mi je svejedno. Htjela bih da svi idu negdje, a ja ću se već snaći. Nekako. Ako sam rodila dvoje ću i treću sreću.
Sa zadnjim snagama sam navukla hlače, majicu i japanke te krenula prema autu. Bilo je 9.30, a po mom planu (da, da, napravila sam ja u svojoj glavi i plan, da ću ostati kući do negdje 12 sati i onda doći u rodilište u zadnji tren, da izbjegnem svu tu silnu birokraciju i postupke oko rađanja) bi trebali doma ostati još bar 2 sata. Malo morgen, draga moja, vrag odnio šalu, morali smo na put odmah – a ja ne mogu u auto. Ne ide i ne ide. Stajala sam ispred njega, na kiši, koja mi je bila super i disala…i disala..trudovi su samo dolazili, ali nisu bili baš strašno jaki, mužu sam rekla da su na stupnju 3 od 10. Nekako me je muž ugurao u auto i krenemo mi…Bilo je 10 i nešto, do rodilišta imamo 20 min lagane vožnje…I naravno da nismo stigli!

U autu sam cijelo vrijeme predisavala trudove, koji su bili sve jači i jači, a između dva truda sam razmišljala – ako beba dodje zamotaj je u nešto i stavi na trbuh i cicu… Bili smo jedno 3km od rodilišta kad me je ulovio onaj prvi baš jaki trud, koji boli za 10. Zadržavanje više nije išlo, počela sam tiskati ko luda jer sam imala osjećaj da ću puknuti kao balon. Viknem mužu, da ne mogu više, da beba dolazi, a on smireno vozi dalje i govori, da izdržim još malo, da beba još nije tu. Čekala do sljedećeg truda, o Bože, eto bebine glavice! Kažem ja mužu da beba izlazi i da ću roditi tu i sada, u autu. On me blijedo pogleda u stilu – ajd, ne seri, izdrži još malo. Kao da je to samo tako.

U to vrijeme smo već bili kod portira koji je brzinom munje dizao rampu na ulazu u rodilište (a šta je drugo mogao jadan čovjek kad sam ja držala noge na armaturki i hlače ispod koljena). Uletimo mi ispred ulaza, muž trči po osoblje i dodje jedna jedina sestra da me isprati u radjaonu…A meni beba medju koljenima . Uvjerava me, da mogu na kolica, a ja nju da NE MOGU, DA ĆE BEBA IZAĆ, SADAAAA. Ide ona po pomoć, a ja vičem dolaziiii, muž se okrene i izvuče malog.

Oton , rodjen u autu, 52cm i 3740g.

Odjednom je nestala sva bol, muž je držao malog, mali je zaplakao…Prva pomisao je bila, zar ja ovo sanjam. Ljudi oko mene plješću, ja sam rodila uz publiku i baš me briga…Imamo najljepšu bebu koja je došla na svijet uz pomoć najbolj primalje – svog tate.

Nakon toga se vrate sestre i imale su šta  vidjeti…Beba vani, sve gotovo. I opet trk u rodilište po primalju, da me premjeste iz auta u sobu za radjanje. Tamo smo sredili pupak i porodili posteljicu, dobila sam dva šava… I prvo dojenje i maženje i paženje. Bila sam totalno odmorna kao da nisam ni rodila. Dok sam sjedila vani u autu i slušala lagano pljuštanje kiše mi je kroz glavu prošlo, pa šta ja radim ovdje.Idemo doma, sve je gotovo, sve smo obavili sami, ne treba mi rodilište. Ali sam ipak ostala, i sama ne znam zašto. Doktor se samo smijao i njegov jedini komentar je bilo: Pa mi vama ne trebamo, vi ste već sve sami napravili. Muž je bio glavna atrakcija (no, svo troje smo bili vauuu), čak su mu nudili i posao..he,he…

Ovo mi je bio treći porod, na prvi i drugi imam lijepe uspomene, bili su brzi,  ali sa ovim zadnjim se ne može usporediti ama baš ništa. Stvarno je bilo super i da idem opet bi opet tako. Ali neću, troje PutoKlinaca je sasvim pristojan broj. Tko zna gdje bi se rodilo četvrti (i drugi je skoro pa izašao u dizalu ;-))!

Moglo bi vas zanimati